JUPITER U RIMSKOJ TRADICIJI

Gorana Matijašević

I deo

Jupiter je bio vrhovni bog rimskog panteona . Uprkos uvreženom mišljenju da su Rimljani preuzeli grcke bogove i dali im svoja imena, Jupiter nije bio prosta kopija grckog Zevsa. Ocigledna veza postoji, ali ne i apsolutna jednakost; Rimska mnogobožacka religija nastala je na temeljima helenske i etrurske tradicije, ali je razlika odraz osobenosti ove dve kulture. Dok se u Zevsu ogleda spontanost i temperamentnost Starih Grka, u Jupiteru snaga i dostojanstvo Rimljana. Nesumnjivo je da su obe civilizacije imale ogroman značaj u začetku i razvoju zapadne astrologije. Ipak, izmedju astrološke i mitološke simbolike se ne može se uvek staviti znak jednakosti....

Mnoge paganske religije su svoja vrhovna božanstva povezivali sa nebom i gromovima (vavilonski Marduk, nordijski Tor, slovenski Perun), pa je tako Jupiter, poput grčkog Zevsa, prvenstveno bio bog neba, munja i gromova. Savremena zapadna astrologija ovo osnovno obeležje mitološkog Jupitera kao gromovnika skoro u potpunosti negira, te simboliku neba i munje prebacuje na novootkrivenog Urana,odnosno znak Vodolije. Ovde se moraju izuzeti predstavnici hamburške škole (uranska astrologija), koji, iz samo njima poznatih razloga, uzimaju Jupitera za vladaoca znaka Vodolije.

Jupiter je u rimskoj tradiciji imao mnoštvo atributa koji su se dodavali uz njegovo ime u zavisnosti od prilike.Tako su ga najčesće zvali Jupiter Optimus Maksimus (najbolji i najveći). Povezanost ovih atributa sa astrološkom simbolikom Jupitera kao najvećeg benefika više je nego očigledna.

Jupiter je najčešće prikazivan kao zreo muškarac sa bujnom kosom i bradom. U ruci je držao munju, a na stopalima mu je stajao orao. Njegovo sveto drvo bio je hrast. Munja, orao i hrast su takodje bili simboli Zevsa, pa je ovo u neposredno preuzeto iz grčke tradicije. Hrast je često kod drevnih naroda povezivan sa gromovnicima, a predstavljao je snagu, hrabrost i zaštitu, dok je orao bio simbol slobode i pobede.

U starom Rimu Jupitera su poštovali kao zaštitnika države. Po jednoj legendi, za vreme vladavine kralja Nume Pompilija, Jupiter je sa neba poslao sveti štit (ancile) rimskom narodu, kao simbol večne zaštite. Kako bi osigurao relikviju od moguće krađe, Numa je naredio da se napravi jedanaest sličnih štitova, da se među njih, kao dvanaesti, stavi ancilo, te da svi zajedno odnesu u hram na čuvanje. Ova priča ima mnogo dublju simboliku u astrološkom smislu, jer ovde imamo očiglednu povezanost Jupitera i broja 12. Ne samo da je Jupiter suvladar dvanaestog znaka (Ribe),već je njegova pozicija u dvanaestom polju posebno zaštićujuća.


JUPITEROVI HRAMOVI

Rimski istoričar Tit Livije u svom delu “Od osnivanja grada” opisuje nastanak prvog mesta posvećenog Jupiteru. Po ovom autoru, nakon pobede nad Sabinjanima, Romul dolazi do svetog hrasta na brdu Kapitolu. Tu polaže ratni plen i zavetuje se Jupiteru da ce mu izgraditi hram. Tako rimski brežuljak Kapitol postaje najveće svetilište Rimljana. Pored Jupitera ovde su obožavane i dve boginje: Junona i Minerva. Hram je izgradjen 509.p.n.e, ali je potpuno razoren prilikom pada Zapadnog rimskog carstva. Rimljani su u hramu prinosili žrtve i obavljali religijske obrede. No, bogu Jupiteru su se molili napolju, na otvorenom, jer su verovali da je neprilično obraćati se bogu neba na neki drugi način. Otuda je u latinskom jeziku nastao izraz “sub Iovem”, koji se prevodi “pod vedrim nebom”, a bukvalno znači “pod Jupiterom”. U kasnijoj istoriji Rima graditelji hramova su bili dovitljiviji. Tako je hram Panteon iz trećeg veka, posvećen Jupiteru i svim bogovima, izgrađen u kružnom obliku, sa otvorom na vrhu.


JUPITEROV SVEŠTENIK

Jupiterov sveštenik je nosio naziv flamen dialis. Ova titula se u literaturi najčešće prevodi kao „onaj koji Jupiteru pali vatru“. Reč flamma na latinskom ne označava bukvalno vatru, već se odnosi na plamen ili, još preciznije, na žar. Kada govorimo o Jupiteru u astrološkom smislu uvek ćemo ga lako povezati sa vatrenim elementom zbog njegovog sedišta u Strelcu. Zanimljivo je da naš poznati astrolog Mile Dupor daje još jedno ime za znak Strelca - „Žar“.

Ugled flamena dialisa u antičkom Rimu je bio izuzetno veliki. On je bio otelotvorenje vrhovnog boga, a jedina osoba iznad njega bio je pontifeks maksimus, vrhovni sveštenik. Flamen dialis je imao spoljna obeležja: vunenu togu, sakralni nož i belu kapu sa maslinovom grančicom i vunenim končićem. Pravila kojih je morao da se pridržava bila su brojna i neobična. Nije smeo da nosi prsten, niti da ima ikakav čvor na odeći. Očigledno je da su Stari Rimljani u svakom smislu želeli da naglase da Jupiterov sveštenik nije smeo na sebi da ima ikakav simbol ropstva, odnosno simbol Saturna. Ukoliko bi se desilo da begunac u okovima nekako uđe u kuću flamena, sveštenik je imao obavezu da ga odmah oslobodi. (Ako se za trenutak osvrnemo na astrološku dimenziju Jupitera uvidećemo da on u horoskopu ima važnu ulogu kada su u pitanju oslobođenje i spas.)

Flamen dialis je takođe imao ograničenja koja su bila povezana sa hranom i ljudima. Nije smeo da dodirne sirovo meso, mrtvog čoveka, niti bilo šta nečisto. Bilo mu je zabranjeno da gleda vojsku, da dodiruje i jaše konja... Lista zabrana je bila prilično duga i ukoliko bi se desilo da nešto prekrši, automatski je gubio svoju funkciju. Jupiterov sveštenik je imao mnogo ograničenja u svakodnevnom životu, pa ga je samim tim pratila simbolika Saturna. Pretpostavlja se da je prisustvo ovih tabuisanih predmeta i ljudi bilo odraz najstarije tradicije. Ipak, flamen dialis je mogao da prisustvuje sednicama Senata, raspravlja o važnim pitanjima i da savetuje. Imao je pravo da se ženi. Njegova žena bi dobijala titulu flaminike dialis i imala bi dužnost da mu pomaže pri ceremonijama. Najvažniji zadatak flamena je bio svakodnevno prinošenje žrtava bogu Jupiteru, a najznačajniju ulogu je imao na festivalu posvećenom rimskoj boginji Fides, koja je bila simbol časti i vere. Povezanost astrološkog Jupitera sa pomenutim atributima boginje Fides prisutna je i u horoskopu, jer Jupiter više od bilo koje druge planete ima uticaj na naš osećaj vere i poštenja.

Flamen dialis je biran doživotno, isključivo iz redova patricija. Propisana pravila su ga onemogućavala da bude u bliskom kontaktu sa siromašnim slojevima i prljavim stvarima. Ovo je takođe u skladu sa astrološkim tumačenjem koje kaže da se osobe sa Jupiterom u prvom polju ponašaju aristokratski , da ne vole da se mešaju sa siromašnima, iako su sklone da im pomažu. Najveći broj „zabranjenih stvari“ koje su mogle da prouzrokuju flamenov gubitak položaja, spada pod astrološku simboliku Jarca, što nije neobično, jer upravo u ovom znaku planeta Jupiter ima svoj pad. Nejasno je zašto mu nije bilo dozvoljeno da jaše konja, posebno zato što su Rimljani u svojoj tradiciji boga Jupitera često prikazivali sa konjima. Neki rimski istoričari tvrde da su pojedina pravila uključujući i ovo za konje bila isključivo političkog karaktera i da su imala za cilj da spreče flamena da postane kralj ili konzul. Tako ovde imamo astrološku sliku Jupitera koji je nije u svom domicilu, znaku Strelca, u kome bi mogao da dobije veliki uticaj i snagu.


SVEČANOSTI U ČAST JUPITERA

Stari Rim je bio poznat po velikom broju svetkovina u čast raznih božanstava. Skoro da je nemoguće nabrojati sve festivale i obrede koji su se odnosili na boga Jupitera, najviše zbog toga što su se Rimljani Jupiteru, kao svom vrhovnom bogu, uvek molili, čak, i kada se radilo o svetkovinama koje mu nisu bile direktno posvećene. Iz tog razloga ovde će biti pomenuti samo najznačajniji praznici u slavu Jupitera...

Vinalije su se praznovale u 23. aprila i 19. avgusta svake godine. Ova svečanost bila je posvećena Veneri i Jupiteru, a proslavljali su je uzgajivači vinove loze. Prolećne Vinalije su imale zadatak da kroz prinošenje žrtava pomenutim bogovima, sačuvaju lozu i obezbede rod grožđa, a letnje da donesu dobru berbu i kvalitetno vino. Poznato je da astrološka kombinacija Jupitera i Venere donosi plodnost u svakom smislu. Jupiter sve uvećava i obogaćuje, Venera se odnosi na slatko, a preko Bika, i ono na što raste iz zemlje. Venera i Jupiter u horoskopu usko povezani preko znaka Riba, Jupiter preko svog noćnog sedišta, a Venera preko svoje egzaltacije, tako „vinska svetkovina“ mora pasti pod simboliku Riba, jer Ribe predstavljaju sve ono što nas opija.

Meditrinalije su se održavale 11. oktobra. Predstavljale su nastavak Vinalija, jer se proslavljao završetak berbe grožđa. U početku su bile posvećene samo Jupiteru, ali je kasnije uvedena i boginja Meditrina. Iako je vino igralo važnu ulogu u ovoj svetkovini, Meditrinalije su bile praznik koji se odnosio na zdravlje. Glagol „mederi“ znači lečiti, pa je ovo bio i osnovni smisao ritualnih radnji koje su se tada obavljale. Toga dana Rimljani su u svome domu obavljali ceremoniju koja se sastojala u mešanju starog i novog vina u jednoj posudi. Ruke su se svečano prale vodom, a zatim se jedan deo pripremljenog vina, kao žrtva Jupiteru, polivao po oltaru, a drugi ispijao sa rečima: „Novum vetus vinum bibo, novo veteri morbo meteror“ (Ispijam staro i novo vino, isceljujem se od starih i novih bolesti). Rimljani su duboko verovali u pročišćujuću funkciju vode. Jupitera su obožavali kao gromovnika i donosioca kiša, verujući da kiše pročišćuju zemlju i vazduh. Ovu simboliku u astrologiji Jupiter ispunjava kroz svoj znak egzaltacije, znak čistog i vodenog Raka. U ritualnim radnjama Meditrinalija, vino je imalo višestruku simboliku, jer „u njemu je bila istina, a u vodi zdravlje“ (in vino veritas, in aqua sanitas). Ne treba zaboraviti da vino u obredima ustvari simbolizuje krv i tako zamenjuje žrtvovanu životinju. U astrologiji Jupiter vlada krvlju i jetrom. Nije li baš jetra organ koji „čisti“ krv, a time i telo od svih toksina? Verovatno zato nije ni čudno što su Rimljani Jupitera povezali sa zdravljem. Konačno, poznato je da „jupiterijance“ bije glas o čistoj aristokratskoj krvi...

Svakog trinaestog ili petnaestog dana u mesecu, Rimljani su proslavljali Ide. Premda su sve Ide bile dani posvećeni Jupiteru, istorijski podaci govore da su se samo neke proslavljale isključivo u čast vrhovnog boga. Tako su junske Ide počinjale u Jupiterovom hramu okupljanjem svirača na flauti, a nastavljale se igrom i pesmom koz ceo grad. Vedrina i bezbrižnost ovog praznika odgovaraju Jupiterovoj astrološkoj simbolici, a možda najbolje ilustruju značenje reči „žovijalan“ (radostan, „sličan Jupiteru“) dobijene od korena reči Jupiter, a prisutne u mnogim evropskim jezicima (fr. jovial, ital.gioviale).

Julske Ide su bile nešto svečanije. Tada se održavala parada konjanika (transvectio equitum). Jahači na konjima su paradirali kroz Rimski forum sve do Jupiterovog hrama na Kapitolu. Skoro da je suvišno naglašavati astrološku povezanost Jupitera sa konjima, posebno zbog njegovog domicila u znaku Strelca, čiji je osnovni simbol Kentaur.

Oktobarske Ide takodje privlače pažnju. Iako su zvanično bile posvećene Jupiteru, ovde je bog Mars igrao značajnu ulogu, jer je žrtva bila posvećena njemu. Tog dana se održavala trka dvoprega na Marsovom polju. Odmah nakon pobede, jedan od dva pobednička konja ritualno je žrtvovan. Odsecan mu je rep, a krv je sakupljana da bi njome polivala zemlja i stoka. Po svemu sudeći, ovaj obred ima korene u veoma staroj indo-evropskoj tradiciji žrtvovanja konja kao simbola plodnosti. Kod starih naroda bilo je rasprostranjeno verovanje da se u konjskom repu i krvi nalazi duh žita. Delimična simbolika ovog rituala se odnosi na Jupitera, jer je žrtvovana životinja - konj. Ipak, ovde se radi o konju koji je prvi stigao na cilj, a vođstvo uvek pripada Ovnu. Ne treba zaboraviti da u ovom obredu krv simbolizuje seme, koje za oplodnju prenosi (Mars) bozanstvo zemljoradnje.

Za Stare Rimljane novembar je bio najsrećniji mesec u godini. Jedan od razloga je, svakako, bio taj što su u tom periodu bili oslobođeni raznih religijskih odricanja i obaveza. Novembar je u rimskom kalendaru bio deveti mesec („nove“ – devet), a Strelac je deveti znak u zodijaku. Onda je sasvim razumljivo što su novembarske Ide bile veseli jupiterijanski praznik, koji je podrazumevao pesmu, igru, ispijanje vina...

Novembarske Ide su bile posvećene Jupiteru i Feroniji (odnosno Fortuni). Feronija je bila boginja plodnosti, a Fortuna, boginja sreće i sudbine. Iako su kod Rimljana obe pominjane kao samostalna božanstva, one su ustvari, bile manifestacije boginje Junone, Jupiterove žene koja je sve njihove atribute objedinjavala u sebi. Neraskidiva veza Feronije, Fortune i Junone se ogleda i u tome što dan novembarskih Ida bio istovremeno i dan njihovih hramova. Mitološka simbolika Fortune skoro u potpunosti odgovara astrološkoj (sreća i sudbina). U horoskopu Fortuna predstavlja tačku razlike Sunca i Meseca, projektovanu od ascedenta. Rimljani, kao ni Stari Grci nisu imali posebno značajan odnos prema Suncu i Mesecu u smislu njihovog obožavanja. Zato je Jupiter, kao bog neba često bio nosilac solarnih obeležja, a Junona lunarnih. Bilo bi isuviše komplikovano ukoliko bismo se sada upuštali u ovu astrološko-mitološku raspravu, no, možda će razmišljanje na ovu temu nekome otvoriti nove vidike...

Najveća svečanost u čast boga Jupitera su bile Rimske igre – Ludi Romani (Ludi Magni). Zvanično su ustanovljene 366. p.n.e, a održavane su od 4. do 19. septembra. Popularnost i posećenost ovih igara je bila ogromna. U prvo vreme su se odigravale na velikom hipodrumu (Circus Maximus) koji je primao dvesta hiljada ljudi, da bi se posle 80.godine igre prebacile u novoizgrađeni Koloseum. Danas često upotrebljavana latinska reč „arena“ označava pesak koji se posipao po ovim borilištima. U početku, Rimske igre nisu podrazumevale borbe gladijatora, niti ubijanje divljih životinja. Sastojale su se od nekoliko takmičarskih disciplina. Omiljeni događaj je bila trka četvoroprega, dok je posebna atrakcija ovih trka bilo klađenje. Takođe su se održavala pozorišna takmičenja, prvo u izvođenju drama, a posle u pantomimi. Posmatrajući Rimske igre u svetlu astrologije možemo uočiti nekoliko elemenata. Konjske trke možemo bez dvoumljenja podvesti pod astrološku simboliku Jupitera, kao i klađenje koje predstavlja dobitke kroz sreću. Što se tiče pozorišta i glume, prvo što će nam pasti na pamet je verovatno znak Lava, odnosno Sunce, kao simbol scene. Ovo je možda dobar trenutak da se osvrnemo na najobimnije astrološko istraživanje koje je uradio francuski astrolog Mišel Goklen. Po njegovoj statistici najistaknutija planeta kod glumaca je Jupiter.

Najvažniji dan rimskih igara bio je 13. septembar (septembarske Ide).Tada se održavao epulum Iovis, gozba u čast Jupitera. Statue Jupitera, Junone i Minerve bi bile scenski postavljene - Junona i Minerva bi sedele na stolici, a Jupiter je zauzimao uobičajeni poluležeći položaj u kome su Rimljani obedovali. Ovom prilikom vršeno je i ritualno žrtvovanje vola ili bika, a ispečeno meso je deljeno među prisutnima. Učešće u zajedničkoj gozbi sa bogovima za Rimljane je bilo od takvog značaja da se do kraja republike stalno povećavao broj specijalnih magistrata koji su bili zaduženi za organizaciju ovog događaja.
Nastavak (II deo) .
 
Početna | Almanah | Tekstovi | Knjige | Edukacija | Mozaik bilteni | Riznica | Konsultacije i mi | Horoskop