ZVEZDARIJUM - Jupiter u rimskoj tradiciji

JUPITER U RIMSKOJ TRADICIJI

Gorana Matijašević

II deo

ŽRTVE POSVEĆENE JUPITERU

Kao i mnoge stare civilizacije, antički Rim je imao tradiciju žrtvovanja u čast bogova. U najranijem periodu Rima postojale su samo beskrvne žrtve (prinošenje žita), ali se vremenom, pod uticajem drugih kultura, posebno antičke Grčke uvodi i žrtvovanje životinja. Mada nema neposrednih podataka o prinošenju ljudskih žrtava, može se zaključiti da ih je bilo, jer ih Zakon dvanaest tablica izričito zabranjuje. Legalna praksa žrtvovanja životinja trajala je sve do 391. godine kada se dekretom cara Teodosija svaka krvna žrtva potpuno ukida.

Rimljani su smatrali da je od svih životinja, vo najpodesnija žrtva za boga Jupitera. Ima istoričara koji umesto vola navode bika, pa je nejasno da li se radi o greškama koje su se vremenom potkrale ili su Rimljani jednostavno Jupiteru žrtvovali svoju najkrupniju domaću životinju. Veličina je samo delimično igrala ulogu, jer je Jupiter bio „najveći“ među svim bogovima. Očito da je ova veza Jupitera sa bikom bila posledica neposrednog uticaja Grčke (mit o Zevsu i Evropi), a posredno i Egipta (Apis). Što se astrologije tiče, ovde se možemo pozvati na reči Vilijama Lilija koji u svojoj „Hrišćanskoj astrologiji“ navodi da je vo pod vladarstvom Jupitera, a bik pod vladarstvom Sunca. Zaista, astrološkoj simbolici je nešto bliži vo, zbog njegove pitomije prirode, jer Jupiter simbolizuje velike, ali blage životinje.

Rimski pisac Ovidije u svom obimnom delu o običajima Rimljana navodi da se Jupiteru prinosila mlada ovca na praznike Vinalija i Ida. Povezanost ovce sa bogovima groma prisutna je i u drugim tradicijama (skandinavski Tor, germanski Donar). Posmatrano astrološki, ovca (ovan) će nas najpre asocirati na prvi zodijački znak, odnosno na Marsa. Ipak, Vilijam Lili, na opšte iznenađenje, ovcu svrstava pod Jupiterove životinje. Teško je dokučiti da li mu je ideja vodilja bila blagost i korisnost ove životinje ili se oslonio na Jupiterova mitološka obeležja. Izgleda da Jupiterova veza sa ovcom uopšte nije bila beznačajna, jer se vunom obmotavao Jupiterov žrtvenik pred obrede, a Jupiterov sveštenik je morao da nosi vunenu togu i končić.

Životinje koje su se prinosile Jupiteru bile su bele, što je simbolizovalo besprekornu čistotu žrtve. Bela boja je bila povezana sa svim celestijalnim bogovima i sa astrološkim principom Meseca, dok su crne životinje bile žrtvovane podzemnim božanstvima. Rimska religija je imala vrlo stroga pravila po kojima se obavljao ritual žrtvovanja. Učešće flamena dialisa na svim svečanostima posvećenim Jupiteru bilo je obavezno. Njegov zadatak nije bio da usmrti vola ili ovcu, to je obavljao poseban sveštenik (popa). Za vreme obreda flamen je vezanih očiju izgovarao molitvu, a svirači na flautama su vrlo glasno svirali. Bilo je veoma važno da se ne čuje i ne vidi neki loš znak. Preko žrtvovane životinje se posipala „mola salsa“ (vrsta slanog obrednog hleba), iznutrice su se stavljale u oltarsku vatru, a po njima se polivalo vino. Taj deo žrtve bio je namenjen isključivo Jupiteru. (Izgleda da je među iznutricama najvažnija bila jetra - simbol Jupitera, jer su preko nje u posebnim prilikama sveštenici haruspici tumačili znamenja.) Ostatak mesa se nije bacao. Odnošen je na mesta prodaje ili je bio ispečen i u vidu obroka podeljen među prisutnima, što je bio slučaj kod „Jupiterove gozbe“ na Rimskim igrama.

Krvne žrtve, bar kada je Jupiter bio u pitanju, nisu bile tako česte. U svakodnevnom životu su se obavljale molitve, nudilo ili prolivalo vino (libatio), koje je nesumnjivo simbolizovalo krv, a time i žrtvu. (Ovde ponovo imamo naglasak na vinu i krvi kao obeležjima Jupitera.) Vremenom se žrtvene životinje zamenjuju voštanim figurama i figurama od brašna. Publije Ovidije u svom delu „Fasti“ piše kako su se u obredima, pod uticajem dalekih zemalja, počele da koriste biljke i mirisne smole (tamjan, smirna). Tako se za Jupitera vezuju verbena i kadulja. Verbena je, kao sveta biljka (herba sacra), imala poseban značaj u ritualnim radnjama. Njome se čistio oltar, dok se mešavinom vode i vrbene prskalo mesto na kome će se obaviti obred. Vrbena je korišćena i u ličnom ritualu pročišćenja kao kupka i kao čaj. Ova biljka, po našim narodnim predanjima, služi za lečenje jetre. Kadulja (žalfija) je poznata po svojim antiseptičnim svojstvima. Njeno ime na latinskom (salvia officinalis) znači „u službi spasa“, tako da kod obe biljke postoji naglašeno zaštićujuće i pročišćujće svojstvo koje prati mitološkog i astrološkog Jupitera. Kod čuvenog engleskog herbaliste i astrologa Nikolasa Kalpepera kadulju možemo naći pod simbolom Jupitera, a verbenu pod simbolom Venere. (Izgleda da je Kalpeper kao odličan poznavalac magijskog svojstva bilja želeo da naglasi svojstvo verbene kao afrodizjaka.)

Ako se ponovo vratimo na obred žrtvovanja, uvidećemo da se on kroz izvesno vreme malo izmenio. Umesto žrtvene životinje sve češće se koristi voštana figura koja se pali na oltaru, i dalje postoji prolivanje vina, obredni hleb, ali miris i tamjana. Svaki komentar koji bi uputio na sličnost sa hrišćanskim obrednim elementima, bio bi suvišan. Ovde je možda važnije naglasiti šta je za tadašnjeg Rimljanina žrtvovanje sa svojim ritualnim simbolima predstavljalo. Vrlo je jasno da je voštana figura (koja će kasnije prerasti u sveću), predstavljala telo žrtve, a vino njenu krv. Mirisne smole i dim koji se uzdizao sa oltara imale su zadatak da pročiste prostor i stupe u kontakt sa bogovima održavajući mir (pax deorum). U svojim paganskim obredima Rimljani su koristili razne vrste obrednih kolača (mola salsa, farreum, februa, pium...). Pretpostavlja se da je ovaj običaj došao preko mnogo starije egipatske tradicije, koja je imala četrdesetak različitih vrsta obrednih hlebova. Za priču o Jupiteru posebno je zanimljiv kolač fareum koji se koristio u starom običaju sklapanja braka (confarreatio). U ovom obredu flamen dialis je upućivao molbe Junoni, boginji braka i nudio hleb kao žrtvu Jupiteru. Nakon zavetovanja jedno drugom, mladenci su zajedno jeli obredni hleb. Ovaj ritual je trebalo da donese sreću i plodan brak. Simbolika Jupitera kao održavaoca porodičnog obilja se u astrološkom smislu može videti kroz njegovu egzaltaciju u Raku.

U Starom Rimu je bilo mnogo običaja koji su podrazumevale žrtvovanje Jupiteru. Žrtve su prinošene iz osećanja zahvalnosti i poštovanja (dani hramova, svetkovine), u očekivanju ispunjenja neke molbe (za pobedu, za zdravlje), prilikom davanja svečanih zaveta, sklapanja dogovora i ugovora (brak). Rimljani su verovali da sve proističe iz volje bogova, tako da je žrtvovanje predstavljalo vraćanje onoga što bogovima i pripada...

JUPITER I RIMSKA VOJSKA

U rimskoj vojsci je postojao običaj da se pre velikog osvajačkog pohoda vojskovođa svečano zavetuje Jupiteru da će mu prineti žrtvu kad pokori neprijatelja. Teritorija je morala biti potpuno osvojena, a nad njom uspostavljena rimska uprava. Tek tada bi rimski general od Senata dobio pravo na trijumf - svečanu paradu kroz ulice Rima.Tom prilikom je oblačio purpurnu togu (toga picta) izvezenu zlatom, koja se uzimala iz Jupiterovog hrama. Lice bi narumeneo crvenom bojom, po ugledu na Jupiterovu statuu. U desnoj ruci bi držao lovorovu granu, a u levoj skiptar sa orlom. Dok su legionari i državni zvaničnici išli peške, general bi se vozio trijumfalnim kolima koja su vukla četiri lovorom ovenčana konja. Na glavi je imao lovorov venac, a iznad glave mu je rob držao tešku krunu od zlata u obliku hrastovog lišća. Svečana povorka se završavala na Kapitolu gde bi sveštnik u ime vojskovođe obavio ritualno žrtvovanje belog vola.

Pobednik je svojim obeležjima u potpunosti podražavao boga Jupitera. Purpurna boja toge se, po Liliju, astrološki vezuje za Jupitera. Međutim, crvena boja koja se nanosila na glavu i lice Jupiterovih statua nije tipičan simbol astrološkog Jupitera. Po svemu sudeći, ona je odraz je paganskog verovanja da bog groma ima crvenu kosu i bradu. Ovo je Marsova boja i označava onog koji je prvi, a gromovnici su bili prvi među bogovima.

Dakle, u astrološkom smislu, simboli vojskovođe u trijumfalnoj povorci se mogu podeliti na Marsove (skiptar sa orlom, glava, crveno) i Sunčeve (hrast, venac, kruna, zlato). Sve je ukazivalo na hrabrost (Mars) i slavu (Sunce) pobednika. Dan trijumfa je bio dan apsolutne deifikacije rimskog vojskovodje, koga su tog dana nazivali imperatorom. Padom republike kult imperatora sve više dobija na značaju. Rimski carevi su u svakoj prilici naglašavali svoju vezu sa Jupiterom, noseći njegove simbole i dodavajući svome imenu Jupiterove atribute. Pošto Grcima ovo nije bilo svojstveno, identifikacija vladara sa vrhovnim bogom, verovatno je došla preko egipatske tradicije.

Nema sumnje da je bog Mars ne samo za rimsku vojsku, već za čitavu rimsku civilizaciju bio značajno božanstvo. Njegova mitološka i astrološka obeležja se skoro u potpunosti poklapaju, jer on simbolizuje rat, oružje, osvajanja, neustrašivost... Bez obzira na Marsovu popularnost, Jupiter je, ipak, bio vrhovni bog, kome su upućivane molbe i prinošene žrtve za povoljan ishod u bici. Najpovoljniji predznak pobede bio je let orla na nebu. Rimljani su verovali da je ova ptica Jupiterov munjonoša, pa je prisustvo orla predstavljalo podršku samog Jupitera. Otuda je svaka legija imala vojnika akvilifera koji je na koplju nosio srebrnog orla i natpis SPQR (Senat i rimski narod). Tako je orao postao zvaničan simbol rimske vojske, a samim tim i rimske države. U astrološkoj simbolici orao se ne dovodi u vezu sa Jupiterom, već sa Marsom, odnosno Škorpionom. No, osobine rimskog naroda i njihova sudbina više su povezane sa jednim drugim astrološkim elementom, fiksnom zvezdom Altair iz sazveždja Akvile (lat. orao). Prirodu ove zvezde Ptolomej povezuje sa Jupiterom i Marsom, dok rimski pesnik i astrolog Manilije za nju kaže: „Onaj ko je rođen pod uticajem ove zvezde biće sklon porobljavanju i pljački, pobedi kroz krvoproliće... Ipak, ukoliko svoju snagu usmeri ka plemenitom cilju, surovost će preći u neustrašivost, ratovi će se uspešno okončavati, a svoju domovinu će ovenčati sjajnim trijumfima.“

Sa druge strane, Škorpion je bio prisutan u rimskoj vojsci kao obeležje Pretorijanske garde. Vojnici su ovaj amblem nosili u čast imperatora Tiberija koji je imao Sunce u Škorpionu. Izgleda da Rimljanima naglašavanje elemenata iz sopstvene natalne karte, uopšte nije bilo strano. Tako je Oktavijan Avgust iskovao novac sa svojim imenom i slikom Jarca. Po Avgustovom biografu, Petroniju, Jarac je bio Oktavijanov Sunčev znak, dok neki drugi izvori, među kojima je astrolog Trasil, kažu da se radilo o Mesečevom znaku slavnog imperatora. Bilo kako bilo, Oktavijan Avgust je ostao poznat kao veliki obožavalac astrologije. Jedan je od retkih rimskih vladara koji je javno objavio svoj horoskop, duboko uveren u povoljna zvezdana znamenja koja su mu donela uspon i slavu.

MITOLOŠKI I ASTROLOŠKI JUPITER

Pojam mitolološkog Jupitera je vrlo kompleksan. U odsustvu Sunca, kao predmeta obožavanja, bog Jupiter u rimskoj tradiciji dobija solarne atribute. Na Jupiterovu vezu sa „najvećim svetlom“ upućuje i Terencije Varon, rimski filozof, koji u svom delu „O latinskom jeziku“ navodi da Iuppiter znači „otac dana“. Još zanimljivija je postavka u „Astronomici“, gde Manilije, ne negirajući Jupiterovo sedište u Strelcu, boga Jupitera vezuje za znak Lava. Izgleda da je ovo bila autentična ideja Manilija, kao rođenog Rimljanina. On jasno razdvaja mitološkog i astrološkog Jupitera, kao i Ptolomej koji uvek kada govori o planeti koristi reč „zvezda“, želeći da izbegne identifikaciju planete i božanstva. Postavlja se pitanje da li mitološkog Jupitera zbog povezanosti sa gromom i munjama treba dovesti u vezu sa Vodolijom. Poznato je da antički astrolozi to nisu činili; tako na primer, Ptolomej u Tetrabiblosu gromove stavlja pod simboliku Škorpiona. Konačno, možda ne treba napustiti ideju da simbol Strelca već sadrži ova obeležja u sebi kroz munjevite strele koje odapinje Kentaur.

Dalja astrološka analiza boga Jupitera, upućuje na povezanost sa astrološkim Marsom (preko crvene kose, ovce, orla). Ako se osvrnemo na opšte karakteristike Jupitera u Starom Rimu, možemo uvideti da on kroz povezanost sa Suncem i Marsom nosi energiju velikog vatrenog trigona. Iz ugla rimske tradicije Jupiter jeste jedinstvo svetlosti (Sunce) i snage (Mars). Sa astrološkog stanovišta Jupiter ostvaruje snažnu vezu sa Suncem i Marsom preko svog noćnog tripliciteta u Ovnu, Lavu i Strelcu. Ove tri planete stalno korespondiraju među sobom, među svojim znacima i kućama. Tako i Sunce ima tendenciju da snažno poveže ovaj vatreni trigon svojom egzaltacijom u Ovnu i radovanjem u devetoj (Jupiterovoj) kući. U hebrejskoj tradiciji, Mars, Sunce i Jupiter su povezani preko tri sefirota koji predstavljaju drugu trijadu kabalističkog drveta života – Geburah (Mars), Tifaret (Sunce) i Hesed (Jupiter). Indijska astrologija upućuje na jaku vezu kuća kojima ove planete prirodno vladaju (prva, peta, deveta). Naziva ih bavama darme naglašavajući zajedničku sudbinu svih planeta koje se u njima nađu. Srednjevekovni astrolog Morin ove iste kuće naziva kućama bivanja i života, ukazujući da prvo polje označava – život sam po sebi, peto polje - život kroz potomstvo, a deveto - bivanje u Bogu.

Ovan, Lav i Strelac su vatreni znaci koji simbolizuju kreaciju - plamen života. Od svih njih Strelac je poslednji u nizu, a njime vlada Jupiter koji gradi most od ljudskog ka božanskom. Njegovo polje naziva se Deus (Bog). U rimskoj tradiciji Jupiter je bog sam po sebi, pa bi priča o njegovim „božanskim“ obeležjima bila čist pleonazam. Ipak, izgleda da su neki rimski pisci uviđali njegovu posebnost u ovom smislu, jer Vergilije u Eneidi zaključuje da je Jupiter taj koji vodi junake na putu prema božanskom. Mitološkog Jupitera možda nećemo moći neposredno da povežemo sa putovanjima i znanjem, iako su to njegova osnovna astrološka obeležja. No, sva naša znanja i putevi se završavaju u Bogu, a svi naši darovi dolaze odatle. Ako bismo pažljivo analizirali Jupitera u rimskoj tradiciji, baš kao i Zevsa u grčkoj, pronašli bismo mnoštvo detalja koji bi nas naveli da ih povežemo sa mnogim znacima zodijaka. Možda to nije slučajno, jer ako je Jupiter simbol božanskog onda on može objediniti sve u sebi, jer na kraju, kada obiđemo čitav zodijački krug, tamo nas čeka Jupiter, ruku pod ruku sa Neptunom, u sazvežđu Riba, koje nisu ništa drugo do istinska vera u kojoj prepoznajemo svoju božansku prirodu i manifestaciju Boga u svemu, baš kao što antički astrološki spev kaže:

„Ko bi mogao nebo da spozna, sem nebeskim darom,
Boga ko otkriti može, sem ko je sam bogova deo...“

(Marko Manilije, “Astronomika”)

. I deo